Зна­ме­ни­та по­е­ма Ма­ти­је Бећ­ко­ви­ћа Ко­сти­ћи штам­па­на је пр­ви пут у мар­тов­ском бро­ју ча­со­пи­са Де­ло 1976. го­ди­не. Но­во из­да­ње об­ја­вље­но је са сли­ка­ма Пре­дра­га Дра­го­ви­ћа, а уз ли­ков­ну ана­то­ми­ју и ме­та­фи­зи­ку ко­сти у књи­зи су и ре­чи дво­ји­це исто­риј­ских фи­гу­ра 20. ве­ка: Бран­ка Ћо­пи­ћа и Ми­ло­ва­на Ђи­ла­са – о Бећ­ко­ви­ће­вом де­лу.

На­ши еми­нент­ни струч­ња­ци, проф. др Дра­го­љуб Сли­јеп­че­вић и проф. др Све­тла­на Ву­јо­вић, об­ра­ди­ли су ви­ше од 5.000 ме­ди­цин­ских пој­мо­ва, да­ју­ћи ис­црп­не опи­се, узро­ке бо­ле­сти, кли­нич­ке (су­бјек­тив­не и објек­тив­не) по­ка­за­те­ље, ево­лу­ци­ју, па­то­ге­не­зу, прог­но­зу, те­ра­пи­ју...

У Ме­ди­цин­ску ен­ци­кло­пе­ди­ју утка­на су нај­но­ви­ја до­стиг­ну­ћа ме­ди­цин­ске на­у­ке у све­ту, као и ви­ше­де­це­ниј­ски на­уч­ни рад и кли­нич­ко ис­ку­ство ауто­ра.

На тај на­чин књи­га је ви­ше­стру­ко ко­ри­сна – ка­ко струч­ња­ци­ма, та­ко и сту­ден­ти­ма ме­ди­цин­ских фа­кул­те­та, али и сви­ма ко­ји би же­ле­ли сво­ја ме­ди­цин­ска зна­ња (и кул­ту­ру) да по­диг­ну на ви­ши ни­во.

Ме­ди­цин­ска ен­ци­кло­пе­ди­ја штам­па­на је у 3 то­ма, у А4 фор­ма­ту, у твр­дом по­ве­зу на 2.500 стра­на.

На тај на­чин књи­га је ви­ше­стру­ко ко­ри­сна – ка­ко струч­ња­ци­ма, та­ко и сту­ден­ти­ма ме­ди­цин­ских фа­кул­те­та, али и сви­ма ко­ји би же­ле­ли сво­ја ме­ди­цин­ска зна­ња (и кул­ту­ру) да по­диг­ну на ви­ши ни­во.

Ово је збирка прича из живота, прича које говоре о љубави и добру, којих је све мање у човеку, као што је и људскости све мање у људима. Стан­ко­ви­ће­ви ју­на­ци си­ла­зе ла­ко са екра­на и пре­тва­ра­ју те­ле­ви­зиј­ску сли­ку у сло­ва. Рет­ке су ова­кве књи­ге ко­је и нај­та­на­ни­је пси­хо­ло­шке дра­ме и за­пи­та­но­сти са­вре­ме­ног чо­ве­ка мо­гу ка­зи­ва­ти је­зи­ком ко­ји не при­ста­је да се ли­ши тра­ди­ци­о­нал­не пер­фек­ци­је и по­ма­ло ста­рин­ске па­ти­ни­ра­но­сти. Она нас под­се­ћа на то да смо сви са­мо љу­ди и да увек мо­же­мо би­ти бо­љи. И, на кра­ју, све је Ква­дра­ту­ра кру­га.

Циљ ове гра­ма­ти­ке је да пру­жи зна­ња нео­п­ход­на обра­зо­ва­ном чо­ве­ку ко­ји же­ли сво­ју је­зич­ку кул­ту­ру да по­диг­не на ви­ши ни­во. Због то­га је она ли­ше­на мно­гих гра­ма­тич­ких струк­ту­ра ко­је се ина­че сре­ћу у на­уч­ним књи­га­ма овог ти­па. Ипак, да­ле­ко од то­га да ауто­ри ни­су на­сто­ја­ли да у ову књи­гу угра­де нај­но­ви­ја на­уч­на са­зна­ња, на­сто­је­ћи је­ди­но да их из­ло­же на на­чин ко­ји ће би­ти ра­зу­мљив и они­ма ко­ји не­ма­ју фор­мал­но лин­гви­стич­ко обра­зо­ва­ње.

Сећањима на писце у књизи „Запиши то Рајко“ овде су додати и текстови о њиховим делима. Књи­га је на­пи­са­на и Но­го­вим ср­цем, и Но­го­вим тем­пе­ра­мен­том: не­жна, до­бро­сти­ва, при­ја­тељ­ска, за­хвал­на, али и пр­га­ва, ра­то­бор­на, бес­ком­про­ми­сна, „не­згод­на“. Из сва­ке ре­че­ни­це се ви­ди ње­гов став и од­нос: не­дво­сми­слен, не­про­ра­чу­нат, не­пот­ку­пљив.

Срп­ски је­зич­ки при­руч­ник је основ­на књи­га у ли­те­ра­ту­ри о срп­ској го­вор­ној кул­ту­ри. Она је то и по ме­ро­дав­но­сти оних ко­ји су је на­пи­са­ли, и по об­у­хват­но­сти пи­та­ња ко­ја се у Срп­ском је­зич­ком при­руч­ни­ку раз­ма­тра­ју, и по то­ме ка­ко је из­др­жа­ла про­бу вре­ме­на.

На­слов Обрат­ни асо­ци­ја­тив­ни реч­ник срп­ско­га је­зи­ка упу­ћу­је на чи­ње­ни­цу да су у овом реч­ни­ку, за раз­ли­ку од Асо­ци­ја­тив­ног реч­ни­ка срп­ско­га је­зи­ка вер­бал­не асо­ци­ја­ци­је срп­ско­га је­зи­ка ор­га­ни­зо­ва­не и лек­си­ко­граф­ски опи­са­не по прин­ци­пу: од ре­ак­ци­је ка сти­му­лу­су, као што је на­ве­де­но у под­на­сло­ву реч­ни­ка, а не пре­ма прин­ци­пу: од сти­му­лу­са ка ре­ак­ци­ји, ко­ји је био при­ме­њен у прет­ход­ном асо­ци­ја­тив­ном реч­ни­ку истих ауто­ра. Дру­гим ре­чи­ма, та два реч­ни­ка су ком­пле­мен­тар­не це­ли­не и њи­хо­ва упо­тре­ба да­је нај­бо­љи ре­зул­тат ако се та­ко и ко­ри­сте.

У су­сре­ти­ма са пи­сци­ма Ивом Ан­дри­ћем, Ми­ло­шем Цр­њан­ским, Ми­ро­сла­вом Кр­ле­жом, Ме­шом Се­ли­мо­ви­ћем, ре­ци­мо, у су­ко­би­ма са Оска­ром Да­ви­чом и Ма­ком Ди­зда­ром, али и са не­ки­ма из сво­је ге­не­ра­ци­је, Р. П. Но­го је у сво­јој ауто­би­о­гра­фи­ји о дру­ги­ма за­хва­тио по­ла ве­ка на­ше убр­за­не исто­ри­је. Ова Но­го­ва књи­га би­ће упам­ће­на по на­ра­тив­ној све­жи­ни, ин­три­гант­ном са­др­жа­ју, стил­ској пер­фек­ци­ји и мо­рал­ној до­след­но­сти.

Ра­до­слав Па­вло­вић је пло­дан и ра­зно­вр­стан пи­сац, је­дан ме­ђу пр­вим про­фе­си­о­нал­ним драм­ским пи­сци­ма сред­ње ге­не­ра­ци­је. Ве­ру­је у се­бе, у рад, свој та­ле­нат, уве­ре­ња, у по­зо­ри­ште, у „свој на­род“ ко­ме при­па­да ср­цем и ду­шом. Па­вло­вић пи­ше за по­зо­ри­ште, те­ле­ви­зи­ју, филм, го­то­во са истом ве­шти­ном и успе­хом. У сво­јим нај­бо­љим ко­ма­ди­ма Па­вло­вић до­се­же оно че­му те­жи сва­ки пи­сац ко­ји ми­сли на свог чи­та­о­ца или гле­да­о­ца: спој ква­ли­те­та и гле­да­но­сти. Шо­ви­ни­стич­ка фар­са, Ма­ла, Ча­ру­га, Му­ке по Жи­во­ји­ну… са­мо су не­ки од Па­вло­ви­ће­вих ко­ма­да ко­ји су до­жи­ве­ли и ви­ше сто­ти­на из­во­ђе­ња на по­зо­ри­шним сце­на­ма.