Књи­га Ауто­но­ми­ја ми­шље­ња – 181. у ко­лек­ци­ји Од­го­во­ри – са­др­жи но­ве раз­го­во­ре с про­фе­со­ром др Дар­ком Та­на­ско­ви­ћем, ко­ји су во­ђе­ни 2008. и 2009. го­ди­не, у вре­ме 60-го­ди­шњи­це ње­го­вог ро­ђе­ња.

    Књи­га пред­ста­вља сва ми­са­о­на свој­ства Дар­ка Та­на­ско­ви­ћа, чи­ја су ста­но­ви­шта одав­но већ у осно­ва­ма на­ше ду­хов­не ствар­но­сти. Та­ко исто, ова књи­га по­твр­ђу­је уз­лет ауто­но­ми­је ми­шље­ња.

А5, тврди повез, 450 страна     Цена: 999 динара

     На­слов књи­ге Ауто­но­ми­ја ми­шље­ња Ми­ло­ша Јев­ти­ћа и Дар­ка Та­на­ско­ви­ћа де­лу­је као да­ле­ки циљ сва­ког оног ко­ји се упу­стио у ску­пу, a пре­див­ну аван­ту­ру ми­шље­ња, умо­ва­ња (ум је из­над ра­зу­ма!), за­кљу­чи­ва­ња.
     Већ одав­но ми­слим (не­кад ин­ту­и­тив­но по­твр­ђу­јем то ми­шље­ња) да се са­вре­ме­ни свет кре­ће (а мо­жда се та­ко и мно­го ра­ни­је у исто­ри­ји де­ша­ва­ло, о че­му је већ ве­ли­ки Хе­ра­клит пи­сао) у два су­прот­на, а на­по­ред­на сме­ра: је­дан пут спи­рал­но је уз­ди­за­ње чо­ве­ка (да ли и чо­ве­чан­ства?) пре­ма не­са­зна­тљи­вом (али Ње­го­вим енер­ги­ја­ма до­ступ­ном) Твор­цу „све­га ви­дљи­вог и не­ви­дљи­вог“, док је дру­ги пут, спо­ри­је или бр­же си­ла­же­ње, у сми­слу ква­ре­ња, из­о­па­ча­ва­ња или ду­хов­ног обез­гла­вљи­ва­ња чо­ве­ка (да ли и чо­ве­чан­ства?).
     У сво­ме, мо­жда нај­ду­же во­ђе­ном раз­го­во­ру ко­ме је пра­вац да­вао наш углед­ни, све­стра­но обра­зо­ва­ни но­ви­нар Ми­лош Јев­тић са про­фе­со­ром др Дар­ком Та­на­ско­ви­ћем, из­у­зет­ним ин­те­лек­ту­ал­цем и пр­во­ра­зред­ним струч­ња­ком за ори­јен­тал­не је­зи­ке и њи­хо­ву кул­ту­ру, до­дир­ну­та су го­то­во сва ак­ту­ел­на пи­та­ња да­на­шњи­це, од ре­ли­ги­је и тра­ди­ци­је, пре­ко на­у­ке до по­ли­ти­ке.
     По­сле ше­сто­го­ди­шњег бо­рав­ка у Ри­му (тач­ни­је у Ва­ти­ка­ну) као акре­ди­то­ва­ни ам­ба­са­дор Ср­би­је при Све­тој Сто­ли­ци, па­жљив по­сма­трач и оштро­ум­ни ми­сли­лац Дар­ко Та­на­ско­вић, имао је мно­го шта ко­ри­сног да ка­же, и то из „пр­ве ру­ке“ о са­мом, за мно­ге љу­де та­јан­стве­ном цен­тру ри­мо­ка­то­лич­ке им­пе­ри­је. Та­ко смо до­би­ли, ре­као бих, нај­ви­ше мо­гу­ће, објек­тив­не су­до­ве Дар­ка Та­на­ско­ви­ћа о да­на­шњем ста­њу ри­мо­ка­то­ли­ци­зма у све­ту, њи­хо­вом од­но­су пре­ма са­вре­ме­ним свет­ским про­бле­ми­ма, пре­ма исла­му, пра­во­сла­вљу, на­ци­о­на­ли­зму, као и свет­ској кри­зи Ду­ха и кул­ту­ре, пр­вен­стве­но у за­пад­но­е­вроп­ском све­ту.
     Али нај­пре оно што нас мо­же нај­ви­ше за­ни­ма­ти – од­нос ри­мо­ка­то­ли­ци­зма и пра­во­сла­вља. По­сле по­но­вље­них раз­го­во­ра са ви­ше ли­ца из ви­со­ког ка­то­лич­ког кле­ра у Ри­му и Ва­ти­ка­ну (укљу­чу­ју­ћи и раз­го­во­ре са па­пом Бе­не­дик­том ХVI), Дар­ко Та­на­ско­вић сте­као је ути­сак (да ли је то са­мо ње­гов ути­сак?) да је отво­ре­ност да­на­шње ка­то­лич­ке цр­кве пре­ма пра­во­сла­вљу у це­лом све­ту, као и пре­ма на­шој цр­кви и па­три­јар­ху Па­влу, ко­ји је на За­па­ду, као и код нас, сма­тран жи­вим све­ти­те­љем – искре­на.
     Ка­ко ову мо­гу­ћу искре­ност ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве раз­у­ме­ти у не­ка­то­лич­ким хри­шћан­ским сре­ди­на­ма? Ка­то­лич­ке пре­ла­те, на че­лу са из­у­зет­но ин­те­ли­гент­ним па­пом Бе­не­дик­том XVI, у број­ча­но нај­мно­го­људ­ни­јој хри­шћан­ској цр­кви у све­ту, са ду­гим, не­пре­ки­ну­тим кон­ти­ну­и­те­том, од­ли­ку­је оја­ча­на свест о ду­бо­кој кри­зи хри­шћан­ства као по­сле­ди­ци кри­зе Ду­ха на За­па­ду, а он­да кри­зе мо­ра­ла и ети­ке, као и лич­не од­го­вор­но­сти за учи­ње­на де­ла (не­де­ла). Ова кри­за ко­ја по­ста­је све ак­ту­ел­ни­ја за све три ве­ро­и­спо­ве­сти хри­шћан­ске ре­ли­ги­је, мо­жда је нај­пре кри­за за ри­мо­ка­то­ли­ке; пра­во­сла­вље, на­и­ме, до­жи­вља­ва сво­ју оче­ки­ва­ну ре­не­сан­су, нај­пре у Ру­си­ји и у дру­гим пост­со­ци­ја­ли­стич­ким др­жа­ва­ма, док про­те­стан­ти­зам се­бе ак­ту­а­ли­зу­је кроз успе­шан рад ра­зних ње­го­вих де­но­ми­на­ци­ја и сек­ти (на­ро­чи­то успе­шан рад у Ази­ји и тра­ди­ци­о­нал­но ка­то­лич­кој Ју­жној Аме­ри­ци).
     Ако је та­кво ста­ње хри­шћан­ства у све­ту (на­ро­чи­то ри­мо­ка­то­лич­ком), за­што би тре­ба­ло да бу­де то­ли­ко сум­ње – мо­же­мо се пи­та­ти – у оправ­да­ност еку­мен­ског раз­го­во­ра! Дар­ко Та­на­ско­вић је тач­но уочио сло­же­ност овог про­бле­ма у са­вре­ме­ном хри­шћан­ском све­ту и при­том ис­та­као пра­во­слав­но гле­ди­ште кoje се за­ла­же за вас­по­ста­вља­ње „вер­ти­кал­ног је­дин­ства Хри­сто­ве Цр­кве, што зна­чи „хри­сто­ли­ког уни­вер­за­ли­зма“. На хо­ри­зон­та­ли та­ко за­ми­шље­ног Кр­ста „ну­жно je по­што­ва­ње не­за­ви­сно­сти и ка­нон­ског по­рет­ка свих цр­ка­ва и из­бе­га­ва­ње тен­ден­ци­ја би­ло ка­квог цен­тра­ли­зма или цр­кве­ног ин­тер­на­ци­о­на­ли­зма“. Уоста­лом, „Ва­ти­кан се под­јед­на­ко про­ти­ви ан­та­го­ни­зму и су­ко­бља­ва­њу ме­ђу на­ро­ди­ма, кул­ту­ра­ма и ре­ли­ги­ја­ма, али и гло­ба­ли­стич­ким стре­мље­њи­ма ка ства­ра­њу уни­форм­не, уни­вер­зал­не кул­ту­ре, у ко­јој би би­ла уки­ну­та и по­ни­ште­на кул­тур­на ра­зно­вр­сност све­та“ (Д. Та­на­ско­вић).
     Ова­ко фор­му­ли­сан еку­ме­ни­зам (ка­да би га сви при­ми­ли!) чи­ни се да је нај­при­хва­тљи­ви­ји за све хри­шћа­не, па ипак он као та­кав оста­је као не­ки да­ле­ки иде­ал. Пи­там се шта тре­ба још да се у бу­дућ­но­сти чо­ве­чан­ства, пред­ви­дљи­вој и не­пред­ви­дљи­вој, до­го­ди (да­ље ши­ре­ње исла­ма, нов атом­ски рат, опу­сто­ше­ње при­ро­де) да би се љу­ди и на­ро­ди по­че­ли ствар­но при­бли­жа­ва­ти јед­ни дру­ги­ма, и то нај­пре и нај­ви­ше, у сми­слу оро­ђа­ва­ња све три ве­ро­и­спо­ве­сти хри­шћан­ске ре­ли­ги­је? Зар тек та­да мо­же по­ста­ти пло­дан ди­ја­лог ме­ђу њи­ма! Ово би био, по мо­ме ми­шље­њу, по­че­так ствар­ног гло­ба­ли­зма, ко­ји ако ни­је ре­ли­ги­о­зан, он­да je псе­у­до­ре­ли­ги­о­зан.
     Оно што одав­но ду­бо­ко ква­ри од­но­се Ср­ба и Хр­ва­та, на при­мер, и то оних искре­но пра­во­слав­них и искре­но ри­мо­ка­то­лич­ких вер­ни­ка (си­гур­но je да та­квих има) у њи­хо­вим од­но­си­ма, ни­је са­мо исто­риј­ска тра­гич­на про­шлост у овим од­но­си­ма, већ ду­бље, то је не­ре­ше­но пи­та­ње, две хи­ља­де го­ди­на ста­ро, од­но­са ве­ре и на­ци­је, Цр­кве и др­жа­ве. Шта је људ­ско би­ће у сво­јим нај­ду­бљим осно­ва­ма, вер­ско или на­ци­о­нал­но би­ће? Пи­та­ње се чи­ни, у пр­ви мах, су­ви­шно и ве­штач­ко, али оно ни­је та­ко. Исти­на је да на­род и на­ци­ја да­ју вер­ском са­др­жа­ју, нај­ста­ри­јем ар­хе­ти­пу у ко­лек­тив­но не­све­сном свих љу­ди на зе­мљи („ре­ли­ги­о­зном чо­ве­ку“) – фор­му. Тре­ба се због то­га осло­ба­ђа­ти пред­ра­су­де да су сви ри­мо­ка­то­ли­ци све­та слич­ни Хр­ва­ти­ма, a сви пра­во­слав­ни слич­ни Ср­би­ма. Љу­де и др­жа­ве у све­ту не при­бли­жа­ва јед­не дру­ги­ма у пр­вом ре­ду но­вац и секс, већ уни­вер­зал­на (Кан­то­ва) ети­ка: „ка­те­го­рич­ки им­пе­ра­тив у на­ма“ (ho­mo re­li­gi­o­sus) и „зве­зда­но не­бо над на­ма“ (ко­смич­ко је­дин­ство ма­кро и ми­кро ко­смо­са)!
     За­што Ср­бе то­ли­ко пла­ши мо­гу­ћа по­се­та рим­ског па­пе Ср­би­ји и ње­ној пра­во­слав­ној Цр­кви? Дар­ко Та­на­ско­вић с пра­вом на­во­ди (овим по­во­дом) ре­чи ми­тро­по­ли­та за­гре­бач­ког Јо­ва­на: „Да ли смо ми Ср­би та­ко сла­би пра­во­слав­ци да би јед­на па­пи­на по­се­та мо­гла да угро­зи на­шу цр­кву и наш иден­ти­тет?“ Од­го­вор на ова­кво, са­свим ис­прав­но пи­та­ње ми­тро­по­ли­та Јо­ва­на, мо­гао да би да бу­де ве­о­ма бо­лан, и он би гла­сио: Сви на­ро­ди све­та, не са­мо Ср­би, ко­ји ни­су сте­кли кроз ве­ко­ве сво­је дис­кон­ти­ну­и­ра­не исто­ри­је до­вољ­но иден­ти­те­та, осе­ћа­ју се угро­же­ним од би­ло ко­је вер­ске или по­ли­тич­ке си­ле! (Отац Ам­фи­ло­хи­је пре мно­го го­ди­на (ни­је још био по­стао вла­ди­ка) при­ме­тио је: Ср­би ни­су сте­кли до­вољ­но чврст иден­ти­тет, јер ни­је би­ло до­вољ­но кон­ти­ну­и­те­та у њи­хо­вој исто­ри­ји.)
     Зна­мо да је основ­на хри­шћан­ска по­ру­ка упу­ће­на љу­ди­ма ди­рект­но од Хри­ста – опра­штај! Али ко ко­ме тре­ба да опра­шта и због че­га? Опра­шта­ју по­је­дин­ци јед­ни дру­ги­ма – а и та­да рет­ко и, че­шће не­ис­кре­но – не и на­ро­ди. Ре­чи па­три­јар­ха Гер­ма­на: Опро­сти­ће­мо, али не­ће­мо за­бо­ра­ви­ти, тач­не су са­мо за на­ро­де, али не и за истин­ске хри­шћан­ске вер­ни­ке. За ове, по­зна­та нам je по­ру­ка ве­ћи­не Све­тих Ота­ца Цр­кве кроз ве­ко­ве (ма­да нajпре од све­тог Јо­ва­на Ле­ствич­ни­ка у VI/VII ве­ку: ка­да за­бо­ра­ви­мо, он­да смо опро­сти­ли! И: не­пам­ће­ње зла пра­во je по­ка­ја­ње!
     Дар­ко Та­на­ско­вић спо­ми­ње, по­во­дом ове те­ме, Ум­бер­та Ека ко­ји са­ве­ту­је за­ва­ђе­ним хри­шћан­ским на­ро­ди­ма да за­бо­ра­ве про­шлост, ка­ко би се окре­ну­ли бу­дућ­но­сти. Са јед­не стра­не Еко је у пра­ву, ако се за­бо­рав не од­и­гра, па­ган­ска осве­то­љу­би­вост ме­ђу на­ро­ди­ма мо­гла би да тра­је у бес­ко­нач­ност (од­нос Ср­ба и Хр­ва­та на при­мер, али не и од­нос Ен­гле­за и Фран­цу­за, или Фран­цу­за и Не­ма­ца). Са дру­ге стра­не зна­мо та­ко­ђе одав­но да је „за­бо­ра­вља­ње не­прав­де и зла ко­је је је­дан на­род до­жи­вео од дру­гог на­ро­да, услов да се зло по­но­ви“. Оста­јем и да­ље на ста­но­ви­шту па­три­јар­ха Гер­ма­на ка­да су у пи­та­њу на­ро­ди, а на са­ве­ту ис­ку­сног хри­шћан­ског под­ви­жни­ка све­тог Јо­ва­на Ле­ствич­ни­ка ка­да су у пи­та­њу по­је­дин­ци. He за­бо­ра­ви­мо да пој­мо­ви: за­бо­ра­вља­ње, опра­шта­ње, по­ти­ски­ва­ње ни­су си­но­ни­ми.
     Ha пси­хо­ло­шко-фи­ло­соф­ско-те­о­ло­шкој рав­ни, по­ста­вља се ве­о­ма те­шко пи­та­ње фун­да­мен­та­ли­зма – о ко­ме је Дар­ко Та­на­ско­вић сте­као још бо­га­ти­ји увид по­сле ни­за раз­го­во­ра са зна­чај­ним са­го­вор­ни­ци­ма у Ита­ли­ји и Евро­пи – при­сут­ног да­нас, не ви­ше слич­ног иде­о­ло­ги­ја­ма у XX ве­ку, већ при­сут­ног у свет­ским ре­ли­ги­ја­ма, и то нај­пре и нај­ви­ше у мо­но­те­и­стич­ким ре­ли­ги­ја­ма, пре све­га у исла­му, али до­вољ­но при­сут­ног (фун­да­мен­та­ли­зма) и у ју­да­и­зму и у хри­шћан­ству. Иза ве­ћи­не фун­да­мен­та­ли­ста у све­ту – ово је тач­но при­ме­тио Дар­ко Та­на­ско­вић – кри­је се ма­ни­хе­ји­зам (упор­на је­рес од III ве­ка по­сле Хри­ста) ко­ји под­сти­че вер­ске и по­ли­тич­ке во­ђе (Бин Ла­де­на и до ско­ра Џор­џа Бу­ша) да се­бе про­гла­се за бор­це про­тив Са­та­не, Зла у све­ту и у чо­ве­ку.
     Ва­жна и ак­ту­ел­на те­ма да­на­шњи­це je те­ро­ри­зам, па се њи­ме с пра­вом ба­ве и Ми­лош Јев­тић сво­јим ин­те­ли­гент­ним пи­та­њи­ма и Дар­ко Та­на­ско­вић, зре­лим од­го­во­ри­ма. Он тач­но при­ме­ћу­је да да­нас не по­сто­ји са­мо исла­ми­стич­ки те­ро­ри­зам (Та­на­ско­вић сма­тра да je ово пре­ци­зни­ји из­раз од ислам­ског), jep je те­ро­ри­зма увек би­ло кроз исто­ри­ју чо­ве­чан­ства (иако je сам из­раз по­те­као из вре­ме­на фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је), спро­во­ди­ли су га го­то­во све др­жа­ве све­та, на­жа­лост и ре­ли­ги­је, на­ро­чи­то све три мо­но­те­и­стич­ке ре­ли­ги­је. Пре­ма то­ме, „Свет­ски про­блем број је­дан ни­је ислам већ те­ро­ри­зам“, ка­же Дар­ко Та­на­ско­вић и на­ста­вља: „На­ив­но је ве­ро­ва­ње пост­хри­шћан­ског За­па­да (по­те­кло из вре­ме­на про­све­ти­тељ­ства) да на­пре­до­ва­ње До­бра ауто­мат­ски до­во­ди до на­за­до­ва­ња Зла. Моћ До­бра и Зла ра­сту исто­вре­ме­но.“
     Европ­ски ум­ни љу­ди, већ одав­но, као да не зна­ју друк­чи­је да ми­сле, осим на ду­а­ли­стич­ки, чак ма­ни­хеј­ски на­чин. За­што се не би­смо се­ти­ли ве­ли­ког Хе­ра­кли­та ко­ји је пи­сао: „Бог је дан и ноћ… рат и мир, си­тост и глад“, или ки­не­ског та­о­и­зма са два жи­вот­на прин­ци­па, ји­на и јан­га ко­ји се не ис­кљу­чу­ју већ до­пу­њу­ју (Ерос као мит­ски за­чет­ник је­дин­ства су­прот­но­сти).
     Мо­је је ми­шље­ње (мо­же де­ло­ва­ти пе­си­ми­стич­ки и де­фе­ти­стич­ки) да је За­пад не­мо­ћан у бор­би са те­ро­ри­змом, јер се сам вре­ме­ном уру­ша­ва, по­ста­ју­ћи та­ко Зло. Све­сне жр­тве­не са­мо­у­би­це у исла­му, на јед­ној стра­ни, а на дру­гој не­све­сне са­мо­у­би­це За­па­да ко­ји га­ји, пре­ма ре­чи­ма па­пе Бе­не­дик­та ХVI „па­то­ло­шку мр­жњу пре­ма сво­јој про­шло­сти, а на­ро­чи­то пре­ма хри­шћан­ству“. За­слу­жи­ва­ле би ду­ге озбиљ­не рас­пра­ве ко­је би се ба­ви­ле пи­та­њем, от­куд то­ли­ко не­ги­ра­ња све до мр­жње, европ­ских умо­ва пре­ма сво­јој ду­гој хри­шћан­ској про­шло­сти.
     На сле­де­ће те­шко пи­та­ње – де­мо­граф­ско – ко­је је Ми­лош Јев­тић упу­тио сво­ме са­го­вор­ни­ку, Дар­ко Та­на­ско­вић је од­го­во­рио ре­ал­но, су­мор­но и пе­си­ми­стич­ки, у пр­вом ре­ду ка­да је реч о Ср­би­ји ко­ја тре­ба да је по бро­ју но­во­ро­ђе­не де­це ме­ђу по­след­њим на­ро­ди­ма у Евро­пи. За­др­жа­ва­ју­ћи се ово­га пу­та ду­же на мучној си­ту­а­ци­ји, од де­мо­граф­ске до по­ли­тич­ке, Дар­ко Та­на­ско­вић ни­је спо­ме­нуо да je уку­пан број ста­нов­ни­ка на пла­не­ти Зе­мљи да­нас око 7 ми­ли­јар­ди, ве­ћи не­го што je ика­да био у по­зна­тој исто­ри­ји чо­ве­чан­ства. Сa га­ше­њем па­три­јар­хал­ног жи­во­та у за­пад­но­е­вроп­ској ци­ви­ли­за­ци­ји по­сле две хи­ља­де го­ди­на ње­ног тра­ја­ња – па­три­јар­хат се, до­ду­ше, одр­жа­ва да­нас у исла­му и у азиј­ским зе­мља­ма, са оправ­да­ним (не и злоб­ним) пи­та­њем: До­кле? – по­ста­вља се сви­ма љу­ди­ма ко­ји ми­сле на бу­дућ­ност пи­та­ње: Ка­ква тре­ба или мо­ра да бу­де бу­дућ­ност чо­ве­чан­ства у ХХI ве­ку? За­до­во­ља­ва­ју­ћег од­го­во­ра не­ма, јер та­ко се чи­ни, оно је­ди­но што мо­же да по­кре­не чо­ве­ка и цео свет на оздра­вље­ње, је­сте – про­ме­на и „про­ши­ре­ње све­сти“. Ако до то­га „обр­та свих вред­но­сти“ (Ни­че) не до­ђе у то­ку ХХI ве­ка, ка­ко ути­ца­ти на сво­ју суд­би­ну? Зар зби­ља по­ста­је­мо све не­моћ­ни­ји да не­што бит­но про­ме­ни­мо нај­пре у се­би да би­смо про­ме­ни­ли успе­шно и мно­го то­га из­ван се­бе, у на­шој бли­жој и да­љој око­ли­ни? Ка­да Дар­ко Та­на­ско­вић ка­же: „Оста­ло ни­је у на­шој ру­ци“, он не ка­же шта je y на­шој ру­ци оста­ло, а шта је „оста­ло“ ван на­шег ути­ца­ја. Из­гле­да да је пре­о­ста­ло ма­ло шта. По­сле „уби­ства Бо­га“, на ред до­ла­зи са­мо­у­би­ја­ње чо­ве­ка, ве­ли Дар­ко Та­на­ско­вић. Ка­ко по­вра­ти­ти чо­ве­ку За­па­да ве­ру у Бо­га (на Ис­то­ку и Да­ле­ком ис­то­ку из­гле­да да je та ве­ра до да­нас са­чу­ва­на) jep нас К. Г. Јунг уве­ра­ва да сва­ки чо­век но­си у се­би, скри­ве­но или ма­ни­фест­но, ар­хе­тип ho­mo re­li­gi­o­su­sa!
     Не­што је бит­но у жи­во­ту љу­ди за­пад­но­е­вроп­ске ци­ви­ли­за­ци­је про­ме­ње­но, и то у свим обла­сти­ма жи­во­та, од ре­ли­ги­је до по­ли­ти­ке и спор­та. Ова те­мељ­на про­ме­на кoja мо­же би­ти узрок, али пре je по­сле­ди­ца рас­па­да па­три­јар­хал­ног на­чи­на жи­во­та, при­пре­ма­ла се не­ко­ли­ко сто­ти­на по­след­њих го­ди­на у Евро­пи, да би по­след­њих сто го­ди­на по­ста­ла сви­ма ви­дљи­ва, и у на­шем сва­ко­днев­ном жи­во­ту при­сут­на. Дар­ко Та­на­ско­вић у јед­ном од по­след­њих од­го­во­ра на пи­та­ње Ми­ло­ша Јев­ти­ћа, исто ка­же: „Оно што je не­сум­њи­во, је­сте про­ме­на. Свет се про­ме­нио, па се и је­зик про­ме­нио. Је­зик уоп­ште, а не са­мо по­је­ди­ни је­зи­ци.“ Мла­ди љу­ди, на­и­ме, у чи­та­вом за­пад­ном све­ту го­во­ре ме­ђу­соб­но „те­ле­граф­ски“, је­зик им је ве­о­ма оси­ро­ма­шио, књи­ге се све ма­ње чи­та­ју, кул­ту­ра гле­да­ња (да ли и ви­ђе­ња?) пре­о­вла­ђу­је. Ако су љу­ди кул­ту­ре у Евро­пи го­во­ри­ли, по­во­дом Гу­тен­бер­го­вог от­кри­ћа у ХV ве­ку: Сло­во je уби­ло реч, да­нас мо­же­мо мир­но да ка­же­мо: Сли­ка je уби­ла и Сло­во и Реч!
     Не­ма свр­хе оча­ја­ва­ти, ни­ти осве­то­љу­би­во при­зи­ва­ти апо­ка­лип­су, као оче­ки­ва­ну и „пра­вед­ну Бо­жи­ју ка­зну“, над ко­нач­но па­лим Ада­мом и Евом (ма­да нам је пре две хи­ља­де го­ди­на по­сла­та по­ру­ка ка­ко се мо­же ста­ри Адам пре­о­бра­зи­ти у но­вог Ада­ма – Хри­ста!). И про­тив ду­ха вре­ме­на и гло­бал­них про­ме­на, ма­ло се шта ра­ди­кал­но мо­же пред­у­зе­ти, ми­сли с пра­вом и Дар­ко Та­на­ско­вић. Ста­ри­јој ге­не­ра­ци­ји (не са­мо Ср­ба, већ и Евро­пља­на) оста­је да по­ку­ша­ју да пре­не­су мла­дој ге­не­ра­ци­ји, на по­чет­ку и ди­љем ХХI ве­ка оне истин­ске вред­но­сти из про­шло­сти хри­шћан­ске Евро­пе ко­је су сву­да би­ле и оста­ле уни­вер­зал­не, a тo су: ре­ли­ги­о­зне, мо­рал­не (и етич­ке) вред­но­сти, фи­ло­соф­ске (од Пла­то­на и Ари­сто­те­ла до Кан­та, Ше­лин­га, Кјер­ке­го­ра и До­сто­јев­ског) и умет­нич­ке (од Фи­ди­је и Прак­си­те­ла, пре­ко ре­не­сан­сних ге­ни­ја, до ве­ли­ких ства­ра­ла­ца у свим обла­сти­ма умет­но­сти у пр­вој по­ло­ви­ни XX ве­ка). На ко­ји по­го­дан и успе­шан на­чин мо­гу ро­ди­те­љи и са­вре­ме­на школ­ска пе­да­го­ги­ја у Евро­пи, Бал­ка­ну и Аме­ри­ци да пре­не­су мла­ди­ма ове не­сум­њи­ве бо­жан­ске и људ­ске вред­но­сти – не знам. Тре­ба ли да се ро­ди ге­ни­јал­ни пе­да­гог ко­ји ће ова­кав под­виг успе­шно да спро­ве­де?