Осве­до­че­ни при­ја­тељ Ср­ба, док­тор пра­ва и хе­ми­је, кри­ми­но­лог и пу­бли­ци­ста, др Ру­долф Ар­чи­балд Рајс ро­ђен је 8. ју­ла 1875. го­ди­не у Ха­у­за­у­ху, крај Ба­де­на (Не­мач­ка). Сту­ди­рао је хе­ми­ју у Ло­за­ни, где нај­пре сти­че док­то­рат при­род­них на­у­ка, а 1902. го­ди­не и за­ви­чај­ност Ло­за­не и швај­цар­ско др­жа­вљан­ство.
     Као ван­ред­ни про­фе­сор кри­ми­на­ли­сти­ке, осни­ва соп­стве­ним сред­стви­ма Уни­вер­зи­тет­ски ин­сти­тут за кри­ми­на­ли­сти­ку и сти­че свет­ску ре­пу­та­ци­ју. Уса­вр­ша­ва струч­ња­ке из це­лог све­та, ме­ђу њи­ма и из Ср­би­је.
     По­чет­ком Пр­вог свет­ског ра­та, на по­зив срп­ске вла­де, до­ла­зи у Ср­би­ју и као не­у­трал­ни ислед­ник утвр­ђу­је не­де­ла аустро­у­гар­ских тру­па над вој­ни­ци­ма и ста­нов­ни­штвом Ср­би­је.
     Од мо­мен­та ка­да је до­шао у Ср­би­ју, Рајс се на­шао у свој­ству зва­нич­ног и не­у­трал­ног ислед­ни­ка срп­ске вла­де и вој­ске, што је до кра­ја сво­је ми­си­је и остао. Је­ди­но од­сту­па­ње од пот­пу­не не­у­трал­но­сти би­ло је што се Рајс отво­ре­но про­гла­сио за срп­ског до­бро­вољ­ца, по­ста­ју­ћи ти­ме, ка­ко је сам ка­сни­је на­пи­сао, „швај­цар­ски до­бро­во­љац срп­ске вој­ске, друг ве­ли­чан­стве­них рат­ни­ка Шу­ма­ди­је, Ду­на­ва, Мо­ра­ве, Ти­мо­ка и Вар­да­ра“. Спро­во­де­ћи сво­ју ан­ке­ту о зло­чи­ни­ма ко­је су по­чи­ни­ли аустро­у­гар­ски вој­ни­ци и офи­ци­ри, Рајс се ни­је за­до­во­љио са­мо да са­слу­ша аустриј­ске за­ро­бље­ни­ке не­го је од­ла­зио на ли­це ме­ста – отва­рао гро­бо­ве, пре­гле­дао ра­ње­ни­ке, по­се­ћи­вао бом­бар­до­ва­на на­се­ља, не од­сту­па­ју­ћи ни за трен од сво­је за­кле­тве да слу­жи исти­ни и прав­ди.
     Као рат­ни из­ве­штач об­ја­вљи­вао је члан­ке у углед­ним и ти­ра­жним европ­ским ча­со­пи­си­ма о по­ме­ну­тим до­га­ђа­ји­ма и омо­гу­ћио ти­ме про­би­ја­ње ин­фор­ма­тив­не бло­ка­де Ср­би­је и про­дор исти­не о стра­да­њу срп­ског на­ро­да у свет.
     Рајс се са срп­ском вој­ском по­вла­чио и пре­ко Ал­ба­ни­је, али о то­ме у сво­јим из­ве­шта­ји­ма ни­је оста­вио ни тра­га, с на­ме­ром да о та­квом стра­хо­ви­том и слав­ном до­га­ђа­ју на­пи­ше књи­гу.
     Сво­ју при­вр­же­ност исти­ни и срп­ској ства­ри Рајс је ис­по­љио и не­по­сред­ним ан­га­жо­ва­њем на при­је­му и збри­ња­ва­њу срп­ских из­бе­гли­ца, оба­ве­шта­ва­ју­ћи исто­вре­ме­но свет о пат­ња­ма и му­ка­ма ко­ји­ма су би­ли из­ло­же­ни срп­ско ста­нов­ни­штво и вој­ска. На­ста­вља­ју­ћи сво­ју за­по­че­ту уло­гу и на Со­лун­ском фрон­ту, не­у­мор­но је оби­ла­зио срп­ске тру­пе, од­ла­зио на нај­о­па­сни­ја и нај­ин­те­ре­сант­ни­ја ме­ста и ода­тле слао пи­сма-из­ве­шта­је.
     За­вр­ше­так ра­та ни­је за Рај­са зна­чио и крај ње­го­ве ми­си­је у Ср­би­ји и на Со­лун­ском фрон­ту. Же­лео је да бу­де све­док и уче­сник из­град­ње но­вог жи­во­та у ра­зо­ре­ној Ср­би­ји. Ан­га­жо­вао се у Ми­ни­стар­ству ино­стра­них по­сло­ва, Од­се­ку за до­ку­мен­та­ци­ју рат­них зло­чи­на и Ми­ни­стар­ству уну­тра­шњих де­ла, где је осно­вао дво­го­ди­шњу по­ли­циј­ску шко­лу. Убр­зо је пре­стао да чи­ни услу­ге бе­о­град­ској по­ли­ци­ји, јер као стра­нац ни­је мо­гао да бу­де на ње­ном че­лу. Ње­гов ен­ту­зи­ја­зам ни­је мо­гао да се укло­пи у би­ро­крат­ску ад­ми­ни­стра­ци­ју, и при­хва­тио је по­сао ве­шта­ка за фал­си­фи­ко­ва­не нов­ча­ни­це у На­род­ној бан­ци у Бе­о­гра­ду.
     Осмог ав­гу­ста 1929. го­ди­не на­гло уми­ре за вре­ме сва­ђе с бив­шим ми­ни­стром Ка­пе­та­но­ви­ћем, рат­ним про­фи­те­ром.
При­ре­ђе­на му је ве­ли­чан­стве­на др­жав­на са­хра­на… До­след­но ње­го­вој по­след­њој же­љи, ср­це му је у ур­ни пре­не­се­но на „нај­о­па­сни­ји врх срп­ске зе­мље, бли­зу дру­го­ва ко­ји су стра­да­ли за сло­бо­ду отаџ­би­не“ – Кај­мак­ча­лан и по­ста­вље­но крај спо­мен-ко­стур­ни­це.У вре­ме­ну пред смрт раз­о­ча­ран је и сво­јом лич­ном суд­би­ном и ка­ри­је­ри­змом и ко­руп­ци­јом у зе­мљи… По­сле го­то­во де­це­ни­је и по у Ср­би­ји, са­ста­вља по­ли­тич­ки те­ста­мент под на­сло­вом Чуј­те, Ср­би! Овај сво­је­вр­сни апел и ва­пај раз­о­ча­ра­ног Рај­са, на­пи­сан 1. ју­на 1928. го­ди­не, на ње­гов зах­тев мо­гао је да бу­де об­ја­вљен тек по­сле ње­го­ве смр­ти.