Мил­ки­ца Ми­ле­тић је ро­ђе­на у Чач­ку 26. 12. 1958. го­ди­не. По обра­зо­ва­њу је ди­пло­ми­ра­ни прав­ник, а по жи­вот­ном опре­де­ље­њу пе­сник.
     Об­ја­вље­не су јој збир­ке по­е­зи­је Тра­гом љу­бав (1995), Од ша­ке до уса­на (1999), У ре­тро­ви­зо­ру (2001), С оне стра­не (2002) и ро­ман За­пис на ла­ти­ци ру­же (2003).
     Жи­ви у Чач­ку. Уре­ђу­је књи­жев­ни про­грам у До­му кул­ту­ре.

     Сте­ван Ра­ич­ко­вић ро­ђен је 1928. го­ди­не у Не­ре­сни­ци, у ис­точ­ној Ср­би­ји. Основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ју учио је у Бе­лој Цр­кви, Сен­ти, Кру­шев­цу, Сме­де­ре­ву и Су­бо­ти­ци, где је ма­ту­ри­рао 1947. го­ди­не. Сту­ди­рао је књи­жев­ност на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду.
     Пр­ву пе­сму штам­пао је 1945. го­ди­не.
     Об­ја­вио је збир­ке сти­хо­ва: Де­тињ­ства (1950), Пе­сма ти­ши­не (1952), Ба­ла­да о пред­ве­чер­ју (1955), Ка­сно ле­то (1958), Ти­са (1961), Ка­ме­на успа­ван­ка (1963), Сти­хо­ви (1964), Про­ла­зи ре­ком ла­ђа (1967), Вар­ке (1967), За­пи­си (1971), 3апи­си о цр­ном Вла­ди­ми­ру (1971), Слу­чај­ни ме­мо­а­ри (1978), То­чак за му­че­ње (1981), Па­нон­ске пти­це (1988), Мо­но­лог на То­пли (1988), Свет око ме­не (1988), Сти­хо­ви из днев­ни­ка (1990).
     Не­ке од ових збир­ки до­жи­ве­ле су и ви­ше из­да­ња, а по­је­ди­не од њих, том при­ли­ком, би­ле су и до­пу­ње­не.
     Под раз­ли­чи­тим на­сло­ви­ма, у по­себ­ним књи­га­ма, из­бо­ри из по­е­зи­је Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа об­ја­вље­ни су у де­се­так из­да­ња.
     Го­ди­не 1983. штам­па­на је у окви­ру еди­ци­је Де­ла Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа – Са­бра­на по­е­зи­ја у шест књи­га (БИГЗ и Про­све­та).
     Из­бо­ри из по­е­зи­је Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа об­ја­вље­ни су у за­себ­ним књи­га­ма и у пре­во­ди­ма на дру­ге је­зи­ке: ру­ски, ен­гле­ски, пољ­ски, че­шки, сло­вач­ки, ма­ђар­ски, ру­мун­ски, бу­гар­ски, ру­син­ски, ал­бан­ски, сло­ве­нач­ки и ма­ке­дон­ски.
     По­ред збир­ки сти­хо­ва, пе­сник је об­ја­вио и сле­де­ћа де­ла: збир­ке по­ет­ских и про­зних за­пи­са Ча­ро­ли­ја о Хер­цег-Но­вом (1989), Су­ви­шна пе­сма (1991), Ки­не­ска при­ча (1995) и Фа­сци­кла 1999/2000 (2004), за­тим књи­ге про­зе Ин­тим­не ма­пе (1985) и Злат­на гре­да (1995), као и књи­ге есе­ји­стич­ких и ме­мо­ар­ских тек­сто­ва Бе­ле­шке о по­е­зи­ји (1978), Пор­тре­ти пе­сни­ка (1987), Днев­ник о по­е­зи­ји (1990) Днев­ник о по­е­зи­ји II (1997), Нул­ти ци­клус (1998), У дру­штву пе­сни­ка (2000), Сло­ва и бе­се­де (2000), Ли­ни­ја ма­гле (2001), Мо­но­лог о по­е­зи­ји (2001).
     У обла­сти књи­жев­но­сти за де­цу огла­сио се књи­га­ма: Ве­ли­ко дво­ри­ште (1955), Дру­жи­на под сун­цем (1960), Гу­ри­је (1962), Крај­ца­ра и дру­ге пе­сме (1971), Ве­тре­ња­ча (1974), Ма­ле бај­ке (1974), Сли­ке и при­ли­ке (1978). У еди­ци­ји Де­ла Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа, 1982. го­ди­не, штам­па­на је По­е­зи­ја и про­за за де­цу и омла­ди­ну у че­ти­ри књи­ге (БИГЗ и Про­све­та).
     Ра­ич­ко­вић је об­ја­вио и књи­ге по­ет­ских пре­пе­ва: Шек­спи­ро­ви со­не­ти (1964), Шест ру­ских пе­сни­ка (1970), Де­сет љу­бав­них со­не­та Фран­че­ска Пе­трар­ке по­све­ће­них Ла­у­ри (1974), Сло­вен­ске ри­ме (1976), из­бор из сти­хо­ва Бо­ри­са Па­стер­на­ка Злат­на је­сен (1990).
     Го­ди­не 1998. штам­па­на су Са­бра­на де­ла Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа у де­сет то­мо­ва (За­вод за уџ­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства, БИГЗ и Срп­ска књи­жев­на за­дру­га).
     Го­ди­не 2002. об­ја­вљен је пе­сни­ков ауто­би­о­граф­ски спис Је­дан мо­гу­ћи жи­вот (Ho­mo po­e­ti­cus).
     За ви­ше поjединачних књи­га или за це­ло­куп­но пе­снич­ко де­ло, Сте­ван Ра­ич­ко­вић је до­био ве­ли­ки број при­зна­ња: Ок­то­бар­ску на­гра­ду Бе­о­гра­да, Сед­мо­јул­ску, Ву­ко­ву, Ње­го­ше­ву, Зма­је­ву, Ду­чи­ће­ву и низ дру­гих на­гра­да ко­је се у нас до­де­љу­ју (или су се до­де­љи­ва­ле) за ис­так­ну­та оства­ре­ња у обла­сти књи­жев­но­сти.
     Био је члан је Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти.
     Сте­ван Ра­ич­ко­вић је пре­ми­нуо 6. ма­ја 2007. го­ди­не у Бе­о­гра­ду.

     Бран­ко По­по­вић је ро­ђен 1959. го­ди­не у Ужи­цу. Дипло­ми­рао је по­зо­ри­шну и ра­дио ре­жи­ју на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, у кла­си проф. Бор­ја­не Про­да­но­вић и проф. Све­то­за­ра Ра­па­ји­ћа. По за­вр­шет­ку сту­ди­ја ра­дио је у На­род­ном по­зо­ри­шту у Ужи­цу као ре­ди­тељ, умет­нич­ки ди­рек­тор и ди­рек­тор по­зо­ри­шта. Ре­жи­рао је и у Срп­ском на­род­ном по­зо­ри­шту у Но­вом Са­ду, Зве­зда­ра те­а­тру у Бе­о­гра­ду, На­род­ном по­зо­ри­шту „То­ша Јо­ва­но­вић“ у Зре­ња­ни­ну, На­род­ном по­зо­ри­шту у Сом­бо­ру, На­род­ном по­зо­ри­шту у Пи­ро­ту, На­род­ном по­зо­ри­шту у Ту­зли, На­род­ном по­зо­ри­шту у Ле­сков­цу и Отво­ре­ном по­зо­ри­шту „Сту­дент­ски град“ у Бе­о­гра­ду.
     Пред­ста­ве су му из­во­ђе­не на Ју­го­сло­вен­ском по­зо­ри­шном фе­сти­ва­лу у Ужи­цу, Све­ча­но­сти­ма „Љу­би­ша Јо­ва­но­вић“ у Шап­цу, Да­ни­ма ко­ме­ди­је у Ја­го­ди­ни, По­зо­ри­шним све­ча­но­сти­ма у Мла­де­нов­цу, Ју­го­сло­вен­ском фе­сти­ва­лу за дје­цу у Ко­то­ру, „Фе­сти­ћу“ у Бе­о­гра­ду, Сплит­ском ље­ту. На су­сре­ти­ма „Јо­а­ким Ву­јић“, го­ди­шњем фе­сти­ва­лу нај­бо­љих пред­ста­ва Ср­би­је, при­ка­за­но је 7 пред­ста­ва у ње­го­вој ре­жи­ји ко­је су осво­ји­ле 16 на­гра­да, од че­га 7 за пред­ста­ву „Ра­до иде Ср­бин у вој­ни­ке“ 1992. го­ди­не у Кру­шев­цу. За ту пред­ста­ву је до­био и на­гра­де за ре­жи­ју „Јо­а­ким Ву­јић“ од Струч­ног жи­ри­ја и жи­ри­ја пу­бли­ке. До­бит­ник је на­гра­де за сце­но­гра­фи­ју за пред­ста­ву „Ка­пе­тан Џон Пиплфокс“ на „Фе­сти­ћу“ у Бе­о­гра­ду, по­ве­ље „Јо­а­ким Ву­јић“ за до­при­нос фе­сти­ва­лу, као и на­гра­де за ор­га­ни­за­ци­ју ме­ђу­на­род­ног фе­сти­ва­ла у Мо­скви, а 1997. го­ди­не је до­био и Злат­ну знач­ку Кул­тур­но-про­свет­не за­јед­ни­це Ср­би­је за из­у­зе­тан до­при­нос раз­во­ју кул­ту­ре у Ре­пу­бли­ци. Ма­ги­стри­рао је на Уни­вер­зи­те­ту умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, на гру­пи за Те­о­ри­ју умет­но­сти и ме­ди­ја. Тре­нут­но је за­по­слен на Учи­тељ­ском фа­кул­те­ту у Ужи­цу у зва­њу до­цен­та за Сцен­ску умет­ност и оба­вља ду­жност про­де­ка­на за на­ста­ву. Об­ја­вио је ви­ше драм­ских тек­сто­ва и струч­них ра­до­ва. Осни­вач је Ју­го­сло­вен­ског по­зо­ри­шног фе­сти­ва­ла у Ужи­цу.

     Про­фе­сор на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду др Сло­бо­дан Ж. Мар­ко­вић ро­ђен је 1928. го­ди­не у се­лу Гор­њи Му­шић код Ва­ље­ва. У за­ви­ча­ју је учио основ­ну шко­лу, а гим­на­зи­ју у Бе­лој Цр­кви, Пан­че­ву, Ва­ље­ву и Бе­о­гра­ду, где је по­ло­жио ве­ли­ку ма­ту­ру. Ју­го­сло­вен­ску књи­жев­ност и срп­ско­хр­ват­ски је­зик, са свет­ском књи­жев­но­шћу, сту­ди­рао је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. Ди­пло­ми­рао је 1952. го­ди­не. По­сле ди­пло­ми­ра­ња и од­слу­же­ња вој­ног ро­ка, Сло­бо­дан Ж. Мар­ко­вић је ра­дио у Вр­шцу као гим­на­зиј­ски про­фе­сор, а по­том је по­ста­вљен за ре­пу­блич­ког школ­ског ин­спек­то­ра. На Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду иза­бран је 1956. го­ди­не. Про­шао је сва уни­вер­зи­тет­ска зва­ња и ре­дов­ни је про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та за но­ве ју­го­сло­вен­ске књи­жев­но­сти. Био је, по­ред оста­ло­га, про­де­кан и де­кан Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та.
     На­уч­ни рад про­фе­со­ра др Сло­бо­да­на Ж. Мар­ко­ви­ћа по­све­ћен је исто­ри­ји но­вих ју­го­сло­вен­ских књи­жев­но­сти, њи­хо­вим ве­за­ма и ве­за­ма са свет­ском књи­жев­но­шћу, као и књи­жев­но­сти за де­цу. Об­ја­вио је око 560 књи­жев­них сту­ди­ја и рас­пра­ва, као и књи­ге – „За­пи­си о књи­жев­но­сти за де­цу“ I, II и III (ви­ше из­да­ња), „Књи­жев­ни по­кре­ти и то­ко­ви из­ме­ђу два свет­ска ра­та“, мо­но­гра­фи­је „Ла­за Ла­за­ре­вић“, „Ми­лан Ра­кић“, „Бран­ко Ћо­пић“, „Иси­до­ра Се­ку­лић“, „Јо­ван По­по­вић – жи­вот и књи­жев­но де­ло“, „Вук Ка­ра­џић у књи­жев­ном тра­ја­њу“, „Књи­жев­но ства­ра­ла­штво Де­сан­ке Мак­си­мо­вић“, „Тра­га­ње за иде­а­ли­ма“ и „По­ја­ве, ства­ра­о­ци и де­ла у ма­ке­дон­ској књи­жев­но­сти“; ан­то­ло­ги­је – „Ан­то­ло­ги­ја срп­ске при­че за де­цу“, „Ко је бо­љи ју­нак“, „Ђа­ку пр­ва­ку“, „Злат­на књи­га“, „Ан­то­ло­ги­ја срп­ских по­е­ма за де­цу“; сту­ди­је – „Књи­жев­не по­ја­ве из­ме­ђу два свет­ска ра­та“, „Кон­ти­ну­и­те­ти и вред­но­сти“ и пу­то­пис „Про­фе­сор у Пе­кинг – про­фе­сор из Пе­кин­га“. Мар­ко­ви­ће­ви ра­до­ви су пре­во­ђе­ни на све ју­жно­сло­вен­ске је­зи­ке, као и на не­мач­ки, ен­гле­ски, фран­цу­ски, ру­мун­ски, ма­ђар­ски, че­шки и ру­ски је­зик. Та­ко­ђе, за­па­же­ним са­оп­ште­њи­ма и ре­фе­ра­ти­ма уче­ство­вао је на ви­ше кон­гре­са и струч­них ску­по­ва у зе­мљи и све­ту.
     Зна­ча­јан је и кул­тур­но-дру­штве­ни рад про­фе­со­ра Сло­бо­да­на Ж. Мар­ко­ви­ћа. Је­дан је од осни­ва­ча и ду­го­го­ди­шњи ди­рек­тор Ме­ђу­на­род­ног сла­ви­стич­ког цен­тра Ср­би­је. Био је ви­ше го­ди­на пред­сед­ник Дру­штва за срп­ско­хр­ват­ски је­зик и књи­жев­ност Ср­би­је и Са­ве­за сла­ви­стич­ких дру­шта­ва Ју­го­сла­ви­је, глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник ча­со­пи­са „Књи­жев­ност и је­зик“, пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Зма­је­вих деч­јих ига­ра и ви­ше­го­ди­шњи глав­ни уред­ник ча­со­пи­са „Де­тињ­ство“, члан Пред­сед­ни­штва Ме­ђу­на­род­ног ко­ми­те­та сла­ви­ста, пот­пред­сед­ник и пред­сед­ник УНЕ­СКО асо­ци­ја­ци­је рад­ни­ка на књи­зи за де­цу и стал­ни на­уч­ни са­вет­ник, је­дан од осни­ва­ча и члан Из­вр­шног од­бо­ра Ву­ко­ве за­ду­жби­не, је­дан је од осни­ва­ча и де­се­то­го­ди­шњи пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра За­ду­жби­не „Де­сан­ке Мак­си­мо­вић“ и пред­сед­ник Кул­тур­но-про­свет­не за­јед­ни­це Ср­би­је.
     Про­фе­сор Сло­бо­дан Ж. Мар­ко­вић је за свој рад до­био ви­ше при­зна­ња, ме­ђу оста­ли­ма и „Ву­ко­ву на­гра­ду“, Ме­да­љу Хум­бол­то­вог уни­вер­зи­те­та, ме­да­љу „Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен“, не­мач­ки ор­ден „Ве­ли­ки крст за за­слу­ге I ре­да“ и ју­го­сло­вен­ски „Ор­ден за­слу­га за на­род са злат­ном зве­здом“.

     Ми­ћо Цви­је­тић ро­ђен је 1946. го­ди­не у Ку­шла­ту код Фо­че. Основ­ну шко­лу по­ха­ђао је у За­ва­ји­ту и Че­ле­би­ћи­ма, а сред­њу у Фо­чи. Сту­ди­је на гру­пи Ју­го­сло­вен­ске књи­жев­но­сти и срп­ско­хр­ват­ски је­зик за­вр­шио је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Са­ра­је­ву, где је по­ха­ђао пост­ди­плом­ске сту­ди­је и ма­ги­стри­рао (о књи­жев­ном де­лу Но­ва­ка Си­ми­ћа). Док­то­ри­рао је на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду 1989. го­ди­не (о књи­жев­ним ве­за­ма Лу­жич­ких Ср­ба и Ју­го­сло­ве­на).
     Ра­дио је као про­свет­ни рад­ник у Ми­ље­ви­ни код Фо­че, Са­ра­је­ву и Бер­ли­ну, а као лек­тор на Уни­вер­зи­те­ту у Лај­пци­гу (1978–1982). У Не­мач­кој је бо­ра­вио и на сед­мо­ме­сеч­ној но­ви­нар­ској спе­ци­ја­ли­за­ци­ји. Нај­ду­же је про­вео на Ра­дио Са­ра­је­ву, као но­ви­нар и уред­ник Ре­дак­ци­је за кул­ту­ру. Од но­вем­бра 1992. го­ди­не жи­ви у Бе­о­гра­ду, где је био са­рад­ник Ра­дио Бе­о­гра­да. Са­да је стал­но за­по­слен у ли­сту „Бор­ба“, а у овом гла­си­лу је би уред­ник књи­жев­ног до­дат­ка „Свет књи­ге“. Об­ја­вио је збир­ке пе­са­ма За­у­ми­це (1976) За­пи­си (1999), на­гра­да Умет­нич­ког удру­же­ња „Кра­јин­ски круг“ и Чво­ро­ви и уз­ло­ви (2006), сту­ди­је Лу­жич­ки Ср­би и Ју­го­сло­ве­ни; Уза­јам­не ли­те­рар­не ве­зе 1840–1918 (1995) и Код Лу­жич­ких Ср­ба (из­бор пу­то­пи­са, 1997), као и књи­гу књи­жев­но­кри­тич­ких тек­сто­ва Кри­ти­ке и ко­мен­та­ри (2004). У ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма об­ја­вио је не­ко­ли­ко сто­ти­на књи­жев­но­кри­тич­ких и књи­жев­но­и­сто­риј­ских тек­сто­ва, пу­то­пи­са и дру­гих при­ло­га. Пе­сме и дру­ги књи­жев­ни ра­до­ви пре­во­ђе­ни су му на лу­жич­ко­срп­ски, че­шки, сло­ве­нач­ки, ма­ке­дон­ски, бу­гар­ски, ру­мун­ски, ен­гле­ски и швед­ски.
     За до­при­нос срп­ској кул­ту­ри и ду­хов­но­сти до­бит­ник је при­зна­ња Ра­ван­ча­нин (Па­ра­ћин, 2005) и Злат­не знач­ке Кул­тур­но про­свет­не за­јед­ни­це Ср­би­је за 2006. го­ди­ну. Члан је Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је и глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник „Књи­жев­них но­ви­на“.

     Про­фе­сор др Пре­драг Пи­пер ро­ђен је у Бе­о­гра­ду 1950. го­ди­не, где је за­по­чео шко­ло­ва­ње. Сла­ви­стич­ке сту­ди­је за­вр­шио је 1973. го­ди­не на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду, где је од 1974. аси­стент, а од 1983. до­цент. На Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду (Ка­те­дра за сла­ви­сти­ку) од 1987. го­ди­не је до­цент, од 1989. ван­ред­ни, а од 1991. ре­дов­ни про­фе­сор за ру­ски је­зик и (од 1990) за пред­ме­те увод у сла­ви­сти­ку и оп­шта лин­гви­сти­ка 1 (прав­ци у лин­гви­сти­ци). Ма­ги­стри­рао је 1975. на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, а док­то­ри­рао 1981. на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду. На по­сле­ди­плом­ским сту­ди­ја­ма пре­да­вао је лин­гви­стич­ку ру­си­сти­ку, а са­да пре­да­је ме­то­до­ло­ги­ју лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња.
     Про­фе­сор Пи­пер је пре­да­вао и на уни­вер­зи­те­ти­ма у Мо­скви, За­дру, Се­у­лу и Ни­шу. У окви­ру сво­је на­став­не де­лат­но­сти за­по­чео је др­жа­ње пре­да­ва­ња из ви­ше но­вих пред­ме­та, на при­мер, из функ­ци­о­нал­не гра­ма­ти­ке (на Но­во­сад­ском уни­вер­зи­те­ту), из уво­да у сла­ви­сти­ку, ме­то­до­ло­ги­је лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња и пра­ва­ца у лин­гви­сти­ци за сту­ден­те оп­ште лин­гви­сти­ке (на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту), из сло­ве­нач­ког је­зи­ка и ма­ке­дон­ског је­зи­ка (на Хан­кук уни­вер­зи­те­ту у Се­у­лу).
     На­уч­на де­лат­ност про­фе­со­ра Пи­пе­ра по­све­ће­на је ру­си­сти­ци, али и це­ли­ни сла­ви­сти­ке. Об­ја­вио је пре­ко три­ста ра­до­ва, пре све­га из обла­сти гра­ма­ти­ке и се­ман­ти­ке ру­ског, срп­ског, пољ­ског, сло­ве­нач­ког, ма­ке­дон­ског и дру­гих сло­вен­ских је­зи­ка, оп­ште лин­гви­сти­ке и исто­ри­је сло­вен­ске фи­ло­ло­ги­је. Об­ја­вио је и ви­ше књи­га, ме­ђу оста­ли­ма и „Срп­ски из­ме­ђу ве­ли­ких и ма­лих је­зи­ка“, „Син­так­са са­вре­ме­но­га срп­ског је­зи­ка. Про­ста ре­че­ни­ца“ (у ко­а­у­тор­ству с Ива­ном Ан­то­нић, Вла­ди­сла­вом Ру­жић, Сре­том Та­на­си­ћем, Људ­ми­лом По­по­вић и Бран­ком То­шо­ви­ћем и у ре­дак­ци­ји ака­де­ми­ка Мил­ке Ивић), „Асо­ци­ја­тив­ни реч­ник срп­ског је­зи­ка“ (у ко­а­тор­ству с Рај­ном Дра­ги­ће­вић и Ма­ри­јом Пе­тро­вић), „Гра­ма­ти­ка ру­ског је­зи­ка : у по­ре­ђе­њу са срп­ском“, „Би­бли­о­гра­фи­ја срп­ске лин­гви­стич­ке ру­си­сти­ке 1991–2000“, „Увод у сла­ви­сти­ку“, „Срп­ски је­зик“, у књи­зи „Ју­жно­сло­вен­ски је­зи­ци: Гра­ма­тич­ке струк­ту­ре и функ­ци­је“.
     По­себ­но је це­њен јав­но-на­уч­ни рад про­фе­со­ра Пи­пе­ра. Та­ко, члан је Ко­ми­си­је за про­у­ча­ва­ње гра­ма­тич­ке струк­ту­ре сло­вен­ских је­зи­ка Ме­ђу­на­род­ног сла­ви­стич­ког ко­ми­те­та и Ко­ми­си­је за син­так­су Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка, где је ко­ор­ди­на­тор ра­да на син­так­си срп­ског је­зи­ка и ко­ор­ди­на­тор ра­да на би­бли­о­гра­фи­ји срп­ске син­так­се. Ру­ко­во­ди­лац је про­јек­та Опис и стан­дар­ди­за­ци­ја са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ.
     Про­фе­сор др Пре­драг Пи­пер има број­на за­ду­же­ња – у СА­НУ (за­ме­ник се­кре­та­ра Оде­ље­ња је­зи­ка и књи­жев­но­сти, глав­ни уред­ник „Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га“, пред­сед­ник Од­бо­ра за са­вре­ме­ни срп­ски је­зик у све­тлу са­вре­ме­них лин­гви­стич­ких те­о­ри­ја, Од­бо­ра за срп­ски је­зик у по­ре­ђе­њу са дру­гим је­зи­ци­ма, члан је Уре­ђи­вач­ког од­бо­ра Срп­ске ен­ци­кло­пе­ди­је, пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик, члан На­уч­ног ве­ћа Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик), у Ма­ти­ци срп­ској (члан Управ­ног од­бо­ра, члан Од­бо­ра Лек­си­ко­граф­ског оде­ље­ња, Од­бо­ра за срп­ско-че­шке књи­жев­не ве­зе), и на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (пред­сед­ник Са­ве­та Цен­тра за срп­ски као стра­ни је­зик, члан Ко­ми­си­је за док­тор­ске сту­ди­је, члан уред­ни­штва „Ана­ла“), и у Од­бо­ру за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка (члан Од­бо­ра и пред­сед­ник Ко­ми­си­је за син­так­су), и у За­ду­жби­ни Или­је Ми­ло­са­вље­ви­ћа Ко­лар­ца, где је пред­сед­ник Ка­те­дре за је­зик.
     Глав­ни је уред­ник ча­со­пи­са „Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за сла­ви­сти­ку“ и члан уред­ни­штва еди­ци­је „Би­бли­о­гра­фи­је“ у Ма­ти­ци срп­ској. Члан је уред­ни­штва еди­ци­је „Сту­ди­је о Ср­би­ма“ и „Ана­ла Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та“. Био је члан уред­ни­шта­ва ча­со­пи­са „Збор­ник ра­до­ва Ин­сти­ту­та за стра­не је­зи­ке и књи­жев­но­сти“ (Но­ви Сад), „Ру­ски је­зик у ино­стран­ству“ (Мо­сква), „Жи­ви је­зи­ци“ (Бе­о­град), „Ру­си­сти­ка“ (Бер­лин), „Ис­точ­но­е­вроп­ске сту­ди­је“ (Се­ул), „Сла­ви­сти­ка“ (Бе­о­град).
     Члан је, или је био члан, ви­ше на­уч­них, струч­них и кул­тур­них дру­шта­ва.
     За свој рад про­фе­сор Пи­пер је до­био ви­ше при­зна­ња. Нај­ва­жни­је је – из­бор у СА­НУ. За до­пи­сног чла­на Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти проф. др Пре­драг Пи­пер иза­бран је 2003. го­ди­не. Та­ко­ђе, до­бит­ник је На­гра­де „Па­вле Ивић“, ко­ја му је до­де­ље­на за „Син­так­су са­вре­ме­но­га срп­ског је­зи­ка“. Исто та­ко, но­си­лац је ру­ског Ор­де­на при­ја­тељ­ства ме­ђу на­ро­ди­ма. До­био је и по­ча­сне пла­ке­те Бу­гар­ског ру­си­стич­ког дру­штва и За­во­да за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка у Бе­о­гра­ду, као и По­ве­љу по­ча­сног чла­на Сла­ви­стич­ког дру­штва Ср­би­је.